Kako se deca sve češće okreću AI četbotovima po odgovore, savete ili čak “društvo”, otvara se važno pitanje: da li znamo kako to utiče na njihovu bezbednost, privatnost i emocionalni razvoj?

AI četbotovi su za kratko vreme postali deo svakodnevice – i odraslih i dece. ChatGPT se, na primer, često navodi kao alat sa oko 700 miliona aktivnih korisnika nedeljno, među kojima je značajan broj mladih. Pored toga, jedno istraživanje iz UK (jul 2025) pokazalo je da skoro dve trećine dece (64%) koristi ovakve alate. Sličan procenat roditelja kaže da ih brine mogućnost da deca četbotove doživljavaju kao stvarne osobe.

Možda to na prvi pogled deluje kao preterivanje, ali kako upotreba među mladima raste, sve jasnije se vide i realne, opravdane brige: šta se dešava sa podacima koje dete unosi, koliko su razgovori zaista privatni, kakav sadržaj se može provući kroz filtere – i da li dete, umesto podrške, može dobiti pogrešan savet ili emocionalno zbunjujući odgovor.

Kao roditelj, teško je (i ne treba) da pretpostavite da svaka platforma ima pouzdane, deci prilagođene zaštite. Čak i kada zaštitni mehanizmi postoje, njihova primena nije uvek dosledna, a tehnologija se menja brže nego što pravila i politike mogu da je stignu. Zato je danas najvažnije da budemo informisani – ne da bismo decu uplašili ili zabranili sve, već da bismo znali kako da ih vodimo i zaštitimo dok uče i istražuju.

Koji su rizici?

Naša deca koriste generativnu veštačku inteligenciju (GenAI) na različite načine. Nekima je to brza pomoć oko domaćih zadataka, dok drugi četbot doživljavaju kao “digitalnog saputnika” – traže savete, razgovaraju i veruju odgovorima kao da dolaze od bliske osobe. I tu nastaju ključni rizici koje kao roditelji vredi da razumemo.

Emocionalni i socijalni uticaj

Deca su u periodu intenzivnog emocionalnog i kognitivnog razvoja, pa lako mogu da se “zakače” za AI kao stalno dostupno društvo. To ponekad vodi ka povlačenju iz stvarnih odnosa i smanjenju vremena sa porodicom, prijateljima i školom. Uz to, četbotovi su često dizajnirani da budu prijatni i da “idu niz dlaku”, pa mogu nenamerno da pojačaju loše navike razmišljanja i osećanja, umesto da ih smire ili usmere na zdraviji razgovor.

Neprimeren sadržaj i rupe u zaštiti

Iako vodeći provajderi imaju ugrađene zaštitne mehanizme (“guardrails”), oni nisu savršeni. U praksi, dete ponekad može naleteti na sadržaj koji nije primeren uzrastu ili dobiti odgovor koji roditelji ne bi želeli da vidi. Tehnološki veštija deca mogu pokušati i da “nadmudre” sistem kroz specifične upite, kako bi došla do onoga što bi trebalo da bude blokirano.

“Halucinacije” zvuče uverljivo, ali su netačne

Četbotovi ponekad izmišljaju informacije i predstavljaju ih vrlo samouvereno, kao činjenice. Odrasli to češće provere, ali dete može poverovati i doneti pogrešan zaključak posebno kada se radi o zdravlju, odnosima, konfliktima u društvu ili važnim životnim odlukama.

Privatnost i deljenje previše informacija

Četbotovi nisu isto što i razgovor “u četiri oka”. Ako dete podeli lične podatke (ime, školu, adresu, telefon, porodične informacije, finansijske detalje), postoji rizik da ti podaci ostanu sačuvani kod provajdera ili da budu izloženi u slučaju bezbednosnog incidenta. Najbolje je primeniti isto pravilo kao kod društvenih mreža: što manje privatnih podataka to sigurnije.

Crvene zastavice na koje treba obratiti pažnju

Da li AI platforme razumeju ove rizike i pokušavaju da ih umanje? Uglavnom da – ali ne uvek dovoljno, i ne podjednako svuda. U zavisnosti od toga gde živite i koji četbot dete koristi, može se desiti da nema ozbiljne provere uzrasta ili dosledne moderacije sadržaja. Zato je veliki deo odgovornosti na roditeljima – kroz razgovor, praćenje navika i postavljanje jasnih granica.

Evo nekoliko znakova da dete možda razvija nezdrav odnos prema AI:

  • Sve se više povlači i manje vremena provodi sa prijateljima i porodicom (uključujući aktivnosti koje je ranije volelo).
  • Postaje nervozno kada ne može da pristupi četbotu ili pokušava da sakrije koliko ga koristi.
  • Priča o četbotu kao da je stvarna osoba ili mu pripisuje namere i emocije.
  • Ponavlja očigledno netačne informacije kao “činjenice”.
  • Često se oslanja na AI za ozbiljne, osetljive teme (npr. stres, odnose, strahove) umesto da se obrati vama ili drugoj odrasloj osobi.
  • Nailazi na sadržaj koji nije primeren uzrastu, a deluje kao da je do njega došao kroz AI ili uz AI pomoć.

Vreme je za razgovor

U mnogim zemljama AI četbotovi su formalno namenjeni korisnicima starijim od 13 godina, ali se ta pravila u praksi ne sprovode uvek dosledno. Zato roditelji često moraju sami da postave okvir. I tu je dobra vest: ništa ne pomaže više od mirnog, otvorenog razgovora. Kontrole su korisne, ali same po sebi nisu dovoljne – najbolje funkcioniše kombinacija: malo tehničkih podešavanja + malo edukacije, uz normalan, prijateljski ton.

Deca većinu dana slušaju šta “treba” i “mora”. Zato je pametnije da priču o AI ne postavite kao novu zabranu, već kao dogovor:“Hajde da mi pokažeš kako ga koristiš i šta ti je tu zanimljivo.” Kada dete zna da neće odmah biti kažnjeno ili ismejano, veća je šansa da će vam reći šta ga muči  i da ćete na vreme primetiti problem.

Pričajte zajedno o tome:

  • kako preterano korišćenje može da “pojede” vreme za prijatelje, školu i porodicu
  • da četbot ponekad može samouvereno da kaže nešto pogrešno (“halucinacije”)
  • da privatne podatke ne treba deliti
  • i da AI nije osoba, već program napravljen da bude zanimljiv i da zadrži pažnju.

Pomozite detetu da stekne naviku da proverava informacije, i da za ozbiljne teme (zdravlje, emocije, odnosi, stres) uvek prvo potraži stvarnu osobu: vas, drugog odraslog kome veruje, školskog pedagoga/psihologa ili stručnjaka.

Ako primetite da je potrebno, uvedite jasna pravila – slično kao za društvene mreže ili “screen time”: koliko i kada se koristi, i koje su platforme primerene uzrastu. Uključite roditeljske kontrole gde postoje, pratite navike korišćenja i podesite privatnost tako da smanjite rizik od nenamernog deljenja podataka. Podsetite dete da ne deli: puno ime i prezime, adresu, školu, broj telefona, lozinke, fotografije dokumenata ili finansijske informacije.

Na kraju, najvažnije je ovo: deci su potrebni odrasli u centru njihovog emocionalnog sveta. AI može biti koristan alat za učenje, ideje i organizaciju, ali ne bi trebalo da zameni razgovor, bliskost i stvarne odnose. Dok dete ne izgradi zdrav odnos prema toj tehnologiji, najbolji pristup je pažljivo praćenje i mnogo otvorene komunikacije.

Preuzeto sa: Children and chatbots: What parents should know